Аутор: деббие линн елиас
Никада нисам мислио да ћу икада написати ове речи: Импресиониран сам Анђелином Џоли као приповедачем и редитељком. Обиљежавајући свој деби као писац и редитељ филмом У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА, Џоли нас води иза линија босанског рата који је похарао Европу 1990-их. Најкрвавији и најсмртоноснији европски рат од Другог светског рата, велики део света окренуо је леђа дивљаштву и ратним злочинима који су се десили. Многи од тих злочина укључивали су геноцид и сексуално насиље над женама у региону. Смештен у позадини рата, насилног и сликовитог и направљеног без извињења, У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА, је прича о љубави, сукобу и емоционалном, етичком, физичком и моралном датку који наноси не само појединцима, већ и на људе у целини.
Данијел, официр босанских Срба, и Ајла, босанска муслиманска уметница, млади су и заљубљени. Али током романтичне паузе у кафићу, све се то мења када бомбардовање почне док етнички рат за територију и моћ експлодира у региону. Растављени због културолошких разлика и „дужности“, Данијел и Ајла су раздвојени, вероватно да више никада неће бити заједно. Али замислите њихово изненађење када се месецима касније поново сретну под најтежим и најгнуснијим условима.
Данијел сада служи у војсци босанских Срба код свог оца, генерала Вукојевића. Ајлу су заробиле трупе под Данијеловом командом. Док су жене усклађене у стилу стрељачког вода, војници бирају ко ће живети, ко умире, кога ће содомизирати и силовати на столу на хладноћи пред осталим заробљеницима. Пошто је Ајла изабрана за ову другу, Данијел је угледа и са љубављу у срцу спасава је од ове тортуре, проглашавајући је својом. Али да ли је то заиста спасење.
Знајући да мора јавно да се „глуми“ да би остала под Данијеловом заштитом, видите и осећате њихову некада љубавну везу, али како време и рат одмичу, двосмисленост те везе расте док се Данијел губи у томе да буде отмичар док Ајла само изгледа да преживи у све већем паклу.
И док Ајла пажљиво корача са Данијелом, њене мисли никад нису далеко од њене сестре Лејле, чије су дете убили, бацили са балкона, Данијелови људи, што доводи до питања да је крв гушћа од воде.
На сцену се пробијају познати хрватски и босански глумци, Жана Марјановић као Ајла и Даниел Цраиг двојник Горан Костић као Данијел. Интензивно лични филм не само за Марјановића и Костића, већ и за све глумце, Костић је одрастао уз оца који је био генерал Војске Србије, у шта је ушао као Данијел. „Мој отац је војни официр у српској војсци, али ту се сличности завршавају. Његов досије је чист и он' с у пензији. У исто време, доласком из Сарајева у Босну и боравка тамо првих 20 година мог живота, и са оца који је био веома доминантна, снажна фигура у нашој породици, било је лако искористити то искуство из првих 20 година. године мог живота и пренети део тог емотивног пејзажа на своју представу Данијела. Бринула ме је чињеница да га видимо чистог и светлог, а онда га видимо као нешто сасвим друго. Било је лако скакати из једне кутије у другу. Оно што је било теже било је приказати различите боје кроз које Данијел пролази, од беле до црне.” Костић ради беспрекорно да Данијелу да емотивну слабост која га спречава да бира између љубави према свом оцу/домовини и љубави према Ајли и човечанству, што доводи до већег унутрашњег сукоба – зашто се свађамо?
Што се тиче Марјановића, који је у рату побјегао из Сарајева, „То је моје дјетињство и тога се сјећам, а то је период мог живота у којем је све било савршено и весело и лијепо. Родитељи су били срећни, а ми смо имали дом и пријатеље... .Све нам је то одузето, за само једну ноћ. Са првом сачмаром све се променило. Морао сам брзо да одрастем и схватим шта се дешава. Дакле, та невиност је за мене изгубљена. Поново га је било веома тешко, за мене лично.” Најистакнутије у Марјановићевој игри је њена убеђеност и снага карактера, деликатно нијансирани са емоционалном рањивошћу. У целини, она има мало дијалога, већ говори најизразитијим очима, дајући човеку чулни осећај бола, срчане боли, муке и да, чак и прорачунате снаге.
Ванеса Глођо, која глуми Ајлину сестру Лејлу, и сама је била тинејџерка у Сарајеву током рата и присјетила се на дану за штампу како је трчала између снајперских метака на путу до школе и из школе. Када је видите на екрану, Лејлу уноси веома опипљив и прави страх који вас зграби док гледате. Толико искрено, постоје тренуци за које се мисли да могу осетити њен ужас. Успостављајући невероватно снажну сестринску везу, Глођо и Марјановић су ускочили у своје улоге. Обоје једина деца, нису били навикли на сестринско дељење одеће, момака и тајни. Како је Глођо истакао Марјановићу током продукције, „Немамо толико времена да их представљамо као срећне сестре које живе нормалним животом. Морамо да искористимо то време да заиста осетимо везу између њих двоје.” Од кључне важности за врхунске елементе филма, две жене су ускочиле у осетљиве девојачке ствари како би оствариле неопходну везу.
Једна од најважнијих и најснажнијих веза је она између Данијела и његовог оца. За Костића то није била глума између њега и Радета Шербеџије. „Знао сам за Радета дуго, али ми' д никада нису радили заједно. Када смо се упознали, требало ми је буквално три минута да схватим да је тај момак заиста као мој тата, и Анђелина је у то веровала. У сцени у којој Данијела неколико пута ошамари тата, нисмо се заправо претварали или глумили.”
За оне који нису били школовани у босанском рату, Џоли користи лик Небојше, Данијеловог оца као образовно средство. Игра изузетно талентованог хрватског глумца, Радета Шербеџије, Нербојша даје релативно тачну лекцију историје о региону који сеже до времена Турака у древној Европи, што нас прилично сажето доводи до тачке рата. Као Нербојша, Шербеџија слика портрет старошколског ума, ускогрудог у гласу, али конфликтног у срцу, посебно када се суочи са сином.
Написана од стране Џоли пре свега из угла жене, тачније Ајле, у својој сржи прича се „бави сексуалним насиљем над женама... унутрашњим борбама кроз које жена пролази и женско гледиште то можда чини мало другачије. Али, мој фокус је био и на покушају да разумем мушкарце. Покушавао сам да се ставим у мушко место, што је за мене био највећи изазов.. .Али, у срцу је моје срце.. .Питање да ли могу или не могу да се окренем против некога кога волим и шта то узео би био однос на који бих се односио; али посебно фокус на насиље над женама и начин на који се третира сексуалност.” Са оваквим начином размишљања, могло би се помислити да је прича више „женствена”. Веруј ми. Није. Никада нисам видео списатељицу или редитељку, али за Кетрин Бигелоу, тако у потпуности ухвати тестостероном уметнуте елементе ситуација и ликова, то је до сада.
Због емотивног парадокса између Ајле и Данијела, док би Марјановић, Костић и Џоли увежбавали сцене”, а онда бисмо позвали екипу, која би стајала и гледала сцену и знала како да је припреми, а ми смо само седели и причали. о томе, за то време” према Марјановићевим речима, када је реч о њој и Костићу, “само сам морао да се држим подаље од њега. Ја сам рационална особа и нисам методски глумац.. .[али] Веома сте рањиви и веома сте крхки.” А имајући у виду често насилну и променљиву природу односа на екрану између два лика, било је освежавајуће сазнати од Марјановића каквог је савршеног џентлмена имала у Костићу. „Горан је тако џентлмен и тако диван глумац. Сећам се првог дана, снимали смо једну од најтежих сцена, у концентрационом логору када су жене тек излазиле из аутобуса, а он је морао да ме држи преко стола. Био је метар од мене, а ми смо понављали. Рекао сам: „Хоћеш ли се приближити?“, а он је рекао: „Ох, могу ли?“. Рекао сам: „Да, морао си.“ Он је рекао: „Само сам требао да ми кажеш да је у реду.“ Он то заиста није могао да уради, док нисам рекао: „Само напред!“ Због тога сам се веома осећао. удобно јер сам га познавао' д пази на мене.”
Кључ успеха структуре приче је Џолијева сарадња са њеном глумачком екипом. Дајући им времена и простора да дају свој допринос ономе што је речено, приступила је теми са „великом упорношћу и великим опрезом“, док је у исто време свим својим глумцима, преживелима рата, дала време и простор који им је био потребан да донесу правду ликовима и причи.
Џоли је такође тражила од својих глумаца упутства у физичком наступу. „Зато што нисам из региона, по много чему су ме усмеравали. Не могу да усмерим Ванесу [Глођо] и да јој кажем како да претрчи уличицу снајпера. Била је тамо, па може да ми каже. Често сам их ја питао: ’Да ли ово изгледа добро? Да ли смо ово добро схватили? Да ли то звучи добро? Реци ми када је умрла беба твог комшије. Како је реаговала? Шта се десило? Можете ли ми дати више детаља о томе?“
Техничко и емоционално минско поље и сматрајући да је немогуће „омекшати ову врсту рата“, Џолијева режија је технички мајсторска. Позивајући се на сниматеља Дина Семлера, употреба испрекиданог светла и сенки је моћна емоционална компонента слике. Посебно је упечатљива светлост и светлост „беле собе”, Данијеловог „затвора” за Ајлу. Критични део филма, ово је био посебно изазов за Семлера јер је требало узети у обзир унутрашње светло, доба дана, углове камере и метафорички емоционални контраст и слике одређене сцене и секвенце у вези Ајле и Данијела.
Додавање гравитације и утицаја је опсежно ручно сочиво које је, према Џолијевим речима, произашло из економске нужде и да би продужило причу. „Део [коришћења ручног] био је то што нисмо имали времена. Потребно је много времена да се постави стаза за лутке. На пример, крајња сцена између Ајле и Данијела била је веома агресивна преко једног рамена на другом. [Деан Семлер] ми је нешто рекао када смо први пут почели. Рекао је: „Никада не раздвајате своје љубавнике. Никада их не раздвајаш. Увек се трудите да своје љубавнике одржите у контакту.’. . .Такође смо желели да се осећа као велики филм... .и знали смо да желимо да се осећа стварно, а стварност није тако постављена. Многе ствари су морале да се разбију на овај начин. Морао си бити унутра са свима. Морали сте унутра са женама које су живи штит, да би публика то осетила.” Резултат је величанствено личан и интиман.
Када је реч о њиховој редитељки, Марјановић и Костић немају ништа осим хвале за Џоли и за њену редитељску вештину и за њену хуманост. Према Марјановићевим речима, „[Џоли] тачно зна шта ради. Дала је жртвама снагу коју су заправо имале, због чега су преживели. Босанци, као људи, нису само жртве; ми смо заправо преживели. И, толико је важно знати да је... .прошла кроз ову интимну, личну перспективу и кроз то је заиста ангажовала публику да гледа филм као да би то могли бити они. Нису неки људи, негде, на крају Европе, то можда није ни Европа, а они' ре муслиман. Босанцима је дала достојанство и ја то јако цијеним. ”
Костић је подједнако ефузиван. „Она клизи између проблема. Она то никада не ради нагло. Сигуран сам да обрађује, али када је у питању њено изражавање, увек је веома фина, структурирана и промишљена. Она је заиста дама, у сваком значењу те речи. Чак и када режира, она то ради са таквом благошћу, што вас поставља на добро место, као глумца. То те опушта... Са Анђелином, процес се заиста односи на инкорпорацију, учење и давање простора и времена једно другом, окружење које она ствара. Заборављаш да је она тамо. У исто време, на крају дана, она би повукла црту и рекла: „Ово је моја одлука“, и урадила оно што је морала.
Да нисам знао да улазим у овај филм који У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА означава Џолиин редитељски деби, никада не бих знао, јер ниво техничке изврсности одступа од нивоа типичног режисера који први пут ради. Учинивши ово још већим филмским достигнућем, Џоли је снимила два филма у размаку од једног. Један на енглеском и један на босанском. Снимајући то сцену по сцену, прво на једном језику, а затим на следећем, Џоли је „[П]ала то на енглеском јер сам морала. А онда, када смо га превели, дали смо га да преведу различити људи са различитих страна, како бисмо били сигурни да је превод фер и уравнотежен... Осећали смо да разлог снимања овог филма није само за људе области, а желели смо да буде аутентично. Па ипак, знамо да постоји много људи које желимо да научимо о овом делу историје и да разговарамо о тим темама, али ти људи често не иду на стране филмове. Дакле, рекли смо, 'Можемо ли ово да урадимо?'“ Захваљујући Џолијевом професионализму, припреми и експедитивном стилу снимања (у првој недељи снимања две верзије, Џоли је већ била испред рока и уштедела је цео дан), брзо је постало јасно да могу да сниме две комплетне верзије. И сви глумци се слажу да је снимање на њиховом матерњем језику помогло њиховим наступима, дајући им „корен језика и динамику и гестове“.
Снимајући од 41 дан са буџетом од 12 милиона долара, Џоли је „имала три и по године рата и много различитих сезона за поновно креирање. Сазнао сам колико кошта снег. Ја бих рекао, 'Желим да завејем цео овај део Југославије', а они би рекли, 'Добро, па то је снег вредан 100.000 долара.' Рекао бих: 'Добро, колико је снег вредан 20,00 долара?' ” И снимање на два језика, све је већ било удвостручено. „Одједном је ионако густ распоред постао густ. Морали смо да изаберемо сцене које су морале да оду. Морали смо да исечемо сценарио док смо ишли, и морали смо да сажимамо ствари.” Са првим резом у 4 сата и 20 минута, с обзиром на комплетност коначног производа, Џолијеве одлуке о сценарију и уређивање Патриције Ромел чини изванредно сажетим.
Признајући своју љубав према томе што је „с друге стране камере,. . .са екипом, споља.. .у прљавштини, решавајући све проблеме”, ја лично једва чекам да видим шта будућност носи за Џоли. Са јасним, саосећајним и концизним гласом, раширених руку поздрављам њен новооткривени таленат.
С обзиром на њена путовања по свијету, свијест и хуманитарну укљученост широм свијета, питао сам Јолие: „Зашто Босна“ као позадину за ову причу. „Хтели смо да направимо филм који је универзалан и који може да буде било где, али сам слетио у Босну јер сам је запамтио. То је била моја генерација. Имао сам 17 година. Сећам се где сам био' 90-их, и осећао сам кривицу и одговорност што не знам довољно и не радим довољно.”
За Костића, „Било је важно да је то женски глас и женски редитељ, а не мушки редитељ”. Лично, не могу да се сетим бољег гласа од Анђелине Џоли да исприча ову причу. Са У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА направила је огроман корак напред у томе да „ради довољно“.
Жана Марјановић – Орао
Горан Костић – Данијел
Орден Србије – Генерал Небојша Вукојевић
Ванеса Глођо – Вечерас
Написала и режирала Анђелина Џоли.
